Godinu dana nakon ukidanja emisije “Utisak nedelje”, Bećkovićeva je pred punom salom većnice trsteničkog Narodnog univerziteta govorila o cenzuri, medijima, svom utisku o stanju u društvu i novinarstvu. Ona je istakla da se za godinu dana na medijskoj sceni Srbije, promenilo mnogo toga.
– Nestao je “Utisak nedelje”, ali su nestale i druge emisije, nestao je ceo Radio B92 i ne vidim da se iko posebno zbog toga potresao. I to je problem, kao i to što više nemate instituciju postavljanja pitanja. Vi danas imate jedan potpuno novi TV format i novi novinarski format, te čuvene konferencije za štampu na kojima ne vidite novinare. Mi vidimo samo njega i čujemo tek glasove novinara. Prvi put čujemo da novinar uživo, na konferenciji za štampu, premijeru cinkari šta je na nekom događaju neko rekao za njega i premijer naravno na to ima odgovor, kao i na sva druga naručena pitanja koja postavljaju ti glasovi. U tom novom formatu, u poslednje vreme, primetićete da se glasovi sve češće predstavljaju pod šifrom slobodni novinar, i to je jedan dodatni segment jedne jako dobro uvežbane i režirane farse koju nazivaju konferencijom za štampu — rekla je na tribini Olja Bećković.
Kaže da je bilo ljudi koji su voleli njenu emisiju, ali i onih koji je nisu voleli.
– Ovih dana sam primetila revolt kada sam dala intervju portalu “moj Novi Sad”. Meni nije dozvoljeno da pričam ni za portale. Jer, odmah kada je taj intervju postavljen, organizovana je mašinerija da piše komentare. Omiljeni komentar koji su pisali nije previše kreativan. Glasio je: “hvala bogu da nje više nema, ona je nevaspitana”. Razmišljala sam šta znači to nevaspitana, ali sada kada gledam kako izgledaju mediji, shvatam da se ovde doživljava da je nevaspitanje postaviti pitanje. A pogotovo je nevaspitanje tražiti da vam se na to pitanje odgovori. Elementarna stvar novinarske profesije se smatra nevaspitanjem. I stvorena je ta atmosfera: nema te nevaspitane žene, sada imamo gomilu vaspitanih ljudi, nemamo dijaloge, imamo monologe, imamo monodrame, imamo ugušenu slobodu medija čak i u najbanalnijem smislu. Jer, ranije su televizije, ako ništa drugo, imale pravo bar da prave programsku šemu. Sad nemate ni to. Nikada ne znate kada će nekom momku da dođe da drži konferenciju za štampu — primetila je Bećkovićeva.
Odgovarajući na pitanje medijatora tribine Nenada Kulačina, ona je podsetila na priču o ponudi TVPink da ona pređe u tu medijsku kuću.
– Ta priča je zanimljiva kao uputstvo za vas koji gledate televiziju i čitate novine, a i dalje verujete da tu postoji neka spontanost i neka informacija. Dakle, ja sam završila sa B92, prošlo je dva sata od tog momenta, meni je zazvonio telefon, videla sam da je to broj Željka Mitrovića i naravno nisam htela da se javim. Posle dva minuta mi je stigao SMS, mislim da ga u telefonu imam još uvek. U tom SMS-u je pisalo: “hajde javi se, hoćeš da pređeš kod mene, dajem ti 5.000 evra i punu uređivačku slobodu”. Ništa nisam odgovorila na taj SMS. Posle dva minuta zove Informer, ne javljam im se na telefon. Onda Informer šalje poruku: “imamo informaciju da vas je Željko Mitrović zvao”. Tu je jasno šta oni rade: sede u istoj kancelariji Dragan J. Vučićević i Željko Mitrović, a verujem da nisu usamljeni, da je tu bilo još nekih likova. Kada vide da ne odgovaram, stiže nova poruka Mitrovića: “ako ti je malo, može i sedam, osam”. Tako da se tu priprema naslovna strana koja želi da pokaže da sam ja jedna alava osoba, koja radi samo za pare, gde sve moje priče padaju u vodu. A poruka je, pošto svi znamo da je Pink Vučićeva televizija: ako Željko zove nju, znači nije je Vučić skinuo — priča Olja Bećković.
Ona je dodala da se dobro seća 6. oktobra 2000. godine kada je prvi put u životu pozvao Željko Mitrović.
– Ja sam bila šokirana: opa, Mitrović zove mene! Šta je sad? Zvala me zapravo njegova sekretarica i rekla da bi Željko voleo da se vidi sa mnom. Pitala me da li bih ja došla na Pink, ja sam rekla da ne bih, kao i da neću sa njim da idem na bilo kakve tajne sastanke. Rekla sam mu da želim da se vidimo u Beoizlogu, u centru Beograda, na Trgu republike, gde nas svi vide. Dogovorili smo se da se tamo nađemo u dva sata. Čekala sam 10 minuta kada je zvonio telefon, opet se javila sekretarica: rekla je da je Željku nešto iskrslo, ali da je poslao auto po mene, te da me čeka ispred. Rekla sam da imam druga posla. Dakle, nameštaljkama kraja nema. Sutradan sam shvatila da je Pink počeo da emituje informativni program, da je angažovana koleginica sa Studija B, te da je smišljena ta prečica, kako da se Željko Mitrović odmah legitimiše. Zvaće ljude sa Studija B, oni će voditi informativni program. Ako ćemo govoriti o odgovornosti opozicije, ja mislim da je to počelo 6. oktobra kad su se svi doselili na Pink, kad su se svi izljubili i prihvatili tu vrstu abolicije. Tad je počela cela propast — kaže Bećkovićeva.
Govoreći zašto je nijedna televizija ne zove da ponovo pravi “Utisak nedelje”, ona je rekla da “on (Vučić) kontroliše tržište reklama i svako zna da ako nju dovedu neće imati jedan sekund reklama”.
Na pitanje publike zašto se u javnosti ne pominju emisije koje iz dana u dan nestaju iz programskih šema i zašto se povodom toga ne oglašavaju novinarski sindikati i udruženja, Bećkovićeva je odgovorila:
– Mene više zanima zašto se recimo ne oglašava Brankica Stanković, gde je i šta radi i šta je sa “Insajderom”?
Gomila preplašenih ljudi
– Medijska scena Srbije je gomila preplašenih ljudi. Glavni urednik svih medija je jedan čovek. Koga se svi ostali plaše. Što se tiče štampanih medija, možete da slušate te licemerne priče o tome, kao: evo, svi nedeljnici su antivladini. Ali vi znate da svi nedeljnici zajedno imaju mali tiraž. Kažu: mi imamo samo Pink. A kada imaš samo Pink, imaš sve — kaže poznata novinarka.
“Tebe ne sme”
– Ja sam stalno čekala dan kada će “Utisak” biti ukinut. Za svaku emisiju sam mislila da je poslednja. A kada je bila poslednja, nisam shvatila da je poslednja. Opet, postojao je krug ljudi koji je govorio: tebe ne sme. Delovalo je da stvarno ne sme, ali se pokazalo da sme. Ne znam koja kap je prelila čašu. Bilo ih je mnogo — rekla je autorka “Utiska”.
Cenzura i autocenzura
– Naravno da je želja svake vlasti da kontroliše medije. Tu nije ništa neprirodno. Ne razumem kada se govori: nema cenzure, ima samo autocenzure. Kako bi mogla da postoji autocenzura bez cenzure? To je jedna ista stvar. A kada nemate petlje da kažete da ima cenzure, onda kažete ima samocenzure — kaže Olja Bećković.
Autor: D. P.
