Izložba „Necenzurisane laži“ koju je Informativna služba SNS-a priredila s namerom, kako su sami rekli, da građanima ponudi činjenice na osnovu kojih će moći da procene da li u Srbiji ima cenzure ili ne, nije doprinela približavanju suprotstavljenih stavova.
Naprotiv, reklo bi se da je jaz između dva tabora sada još veći. Dok zagovornici teze o neslobodi medija ukazuju na to da je i sama izložba jasan dokaz cenzure, predstavnici SNS-a i Vlade Srbije tvrde suprotno, uvereni da izložba demonstrira svu demokratičnost srpskog društva.
Kako je moguće da isti medijski sadržaji izazivaju tako oprečne zaključke i zašto rasprava o cenzuri u Srbiji zvuči kao razgovor ljudi koji se ne služe istim jezikom, a često i kao govor neukih i nekompetentnih?
Ko drukčije kaže, kleveće i laže
Cenzura intelektualnog i umetničkog stvaralaštva figurira kroz čitavu ljudsku istoriju, a posebno dobija na zamahu sa otkrićem štampe u XV veku, koja je omogućila dostupnost knjiga i novina za široku populaciju.
Na tlu Evrope borba protiv cenzure obeležila je najveći deo novog veka, kada su cenzori kontrolisali dela pre ulaska u štampu i zabranjivali štampanje onih koja nisu bila u skladu sa politikom vladara i sa stavovima crkve. U tom smislu, dokaz za postojanje cenzure bila su dela u rukopisu koja nisu ušla u štampu i nikada nisu došla do čitalaca.
Ako ovo tradicionalno shvatanje cenzure primenimo na savremeno doba, možemo reći da dokaz da li cenzure ima treba tražiti u onome što nije izašlo u javnost, a ne u onome što je u medijima objavljeno.
Autori izložbe „Necenzurisane laži“ odlučili su se za obrnut postupak –da cenzure nema dokazuju pomoću objavljenih medijskih sadržaja, ali ne bilo kojih, već isključivo onih u kojima se iznose kritike na rad premijera i Vlade Srbije. Poruka koju izložbom žele da pošalju javnosti jasna je: svi ovi negativni napisi o premijeru dokaz su da su mediji slobodni, da mogu da objavljuju šta im je volja, da nema zabrana i pritisaka.
Dovitljivo, ali ne i ubedljivo. To što je nešto objavljeno, ne ukazuje nužno na to da nema ničega što je zabranjeno. Na osnovu objavljenih kritičkih tekstova na račun Vlade ne možemo biti sigurni da nije bilo i informacija koje, zbog određenih pritisaka i zabrana, ili zbog autocenzure, nisu ugledale svetlost dana.
Kritički tekstovi prikazani na izložbi ne mogu biti dokaz da cenzure nema, isto kao što nedostatak takvih tekstova u medijima ne bi mogao sam po sebi biti dokaz da cenzure ima. Hipotetički gledano, u slučaju zemlje koja ima visokokvalitetnu vladu i premijera koji donose najbolje odluke za građane svoje zemlje mediji ne bi imali mnogo materijala za kritičke tekstove. Da li bi odsustvo negativnih medijskih napisa o radu takve vlade bio dokaz da u toj zemlji ima cenzure?
Autori izložbe, takođe, više od dve i po hiljade medijskih sadržaja proglašavaju lažima, pri čemu je jedini kriterijum za takvu kvalifikaciju – nenaklonost prema aktuelnom premijeru. Sebi daju ulogu vrhovnog autoriteta kome je dozvoljeno da bez ikakvih argumenata i analize utvrđuje istinitost iznetih informacija.
Svaka kritika srpskog vođe a priori se proglašava netačnom, a činjenica da je takva „lažna“ informacija ipak bila dozvoljena da bude objavljena za autore izložbe predstavlja krunski dokaz zavidnih medijskih sloboda u Srbiji.
Sloboda medija ne znači samo da nema zabrana
Zahvaljujući demokratskom i tehnološkom napretku, savremeno doba ne praktikuje model cenzure iz ranijih epoha. Samo u slučaju ratnog ili vanrednog stanja država, u skladu sa zakonom, ograničava i kontroliše izveštavanje medija. Današnja, moderna cenzura ima drugačije modalitete (vidi tekst „Moderna cenzura na delu“).
Moderna cenzura podrazumeva različite vrste pritisaka moćnih interesnih grupa na medije i različita je od cenzure koja se bazira isključivo na zabrani. Cenzura u savremeno doba nema za cilj samo da onemogući da neke informacije i teme ugledaju svetlost dana već i da određene dobiju primat u odnosu na druge, ali i da informacijama manipuliše, da ih spinuje.
Na taj način moćnici za sebe kreiraju poželjan medijski ambijent koji utiče na percepciju i raspoloženje javnosti i pomaže im u sprovođenju određenih političkih i poslovnih opcija, zadovoljenju interesa i jačanju pozicija. Karakteristično je da pritisci na medije danas imaju izraženu ekonomsku komponentu, što je u siromašnoj zemlji kao što je naša najefikasnije sredstvo prinude.
Ne ogleda se sloboda informisanja samo u tome da li se o radu Vlade i premijera govori kritički ili ne. Sloboda informisanja znači nešto mnogo više, a može se proveriti i potvrditi poštovanjem standarda medijskog pluralizma.
Poštovanje internog aspekta medijskog pluralizma, koji se tiče raznovrsnosti informacija, izvora i mišljenja, sprečava dominantan uticaj različitih centara moći na javnu sferu. U tom smislu ovaj standard je pogodan kriterijum za određivanje stepena slobode informisanja.
Poštovanje standarda medijskog pluralizma, uz slobodu izražavanja i informisanja, inače zauzima centralno mesto u evropskoj medijskoj regulativi. Ova dva standarda direktno su zavisna jedan od drugog – ako nema medijskog pluralizma, nema ni slobode informisanja, i obrnuto.
Nabrajanje onoga čega nema
U Srbiji je medijski pluralizam, od dolaska SNS-a na vlast, ozbiljno urušen. Postalo je to očigledno sa ukidanjem „Utiska nedelje“, a stiglo se do prinudne „zamene krvi“ RTV Vojvodine.
Lista tema o kojima je u medijima poželjno i dozvoljeno govoriti sve je kraća. Prećutkuju se informacije i teme koje nisu po volji vlasti, što onemogućava da postanu predmet šire rasprave. U javni diskurs se nasilno ubacuju i forsiraju tabloidne teme, čime se pažnja javnosti skreće sa gorućih problema.
Niskom nivou pluralizma izvora informacija doprinosi i medijski nastup samog premijera, to jest način na koji mediji koriste njegove izjave. Bez obzira na to što se radi o predsedniku Vlade, mediji bi morali da na svaku temu otvorenu na ovaj način potraže drugi, pa i treći izvor
Debatne emisije u kojima stručnjaci i donosioci odluka analiziraju politike vlasti gotovo da ne postoje. Ključne teme za život građana – kao što su siromaštvo, nezaposlenost, neefikasnost zdravstva i školstva, kršenje ljudskih prava, zaštita životne sredine – nemaju adekvatnu zastupljenost u najuticajnijim medijima. Opozicione partije koje ozbiljno kritikuju rad aktuelne vlade praktično su izbačene iz medijskog javnog prostora.
Dokazi za nizak medijski pluralizam su svuda oko nas i mogu se prepoznati gotovo na dnevnoj osnovi, kako u štampanim, tako i u elektronskim medijima. Setimo se samo izveštavanja medija u vreme izborne kampanje, koju je karakterisala potpuna dominacija vladajuće stranke, ili izveštavanja o slučaju rušenja u Savamali, kome čak ni javni servis nije poklonio potrebnu pažnju.
Niskom nivou pluralizma izvora informacija doprinosi čak i medijski nastup samog premijera, to jest način na koji mediji koriste njegove izjave. Tako gotovo svi mediji, bez obzira na vlasničku strukturu, u informativnim programima vrlo često prikazuju samo jedan izvor informacija, koji javnost izveštava i o ekonomskim učincima Vlade, i o bezbednosnim pitanjima, i o rezultatima izbora, i o počiniocima krivičnih dela, i o kredibilitetu medija…
Bez obzira na to što se radi o samom predsedniku Vlade, mediji bi morali da na svaku temu otvorenu na ovaj način potraže drugi, pa i treći izvor, da razgovaraju sa ministrima, stručnjacima, kritičarima, opozicijom, civilnim sektorom, kako bi građanima ponudili najširi spektar informacija i mišljenja, tj. kako bi izveštavali u najboljem interesu javnosti, što i jeste njihova svrha.
Sloboda informisanja u Srbiji je nesumnjivo urušena, a izložba „Necenzurisane laži“ sigurno nije dokaz slobode medija, već pre zgusnuta hronika negativnog učinka ove vlade i njenog prvog čoveka. Istu ovakvu izložbu mogao je da napravi i neko ko je želeo da javnost podseti na sve loše poteze ove vlasti.
