Autor: Maja Divac
Avgusta prošle godine Srbija je dobila set novih medijskih zakona čija je sadržina usaglašavana i u Briselu, međutim – malo toga se promenilo na domaćem medijskom nebu kada je reč o zaštiti dece od neprikladnih medijskih sadržaja.
Sve u skladu sa novim evropskim zakonima i novim podzakonskim aktima, deca mogu od ranog jutra da „uživaju“ u „Parovima“, još jednom rijaliti programu, zahvaljujući kome će već moralno i intelektualno ubogaljena Srbija još dublje utonuti u glib.
Ovakva praksa ne predstavlja nikakvu novinu. Sve smo to već videli u vreme „Velikog brata“ i „Farme“, ili kada su programi poput „DNK“ ili „Trenutka istine“ prikazivani u udarnim večernjim, ali i dnevnim terminima.
Iako se onaj deo Srbije koji u domaćinstvu ima malu ili maloletnu decu nadao da će nova medijska regulativa konačno zavesti red u vezi sa programima koji se emituju u dnevnim i ranovečernjim terminima i omogućiti da čitave porodice mogu bezbrižno da sede ispred TV ekrana, to se nije dogodilo.
Roditelji koji žele da zaštite decu od scena nasilja, neprimerenog ponašanja, prostakluka, koji su tako česti na televizijskim (i drugim) ekranima, imaju dve mogućnosti, da televizor i internet izbace iz upotrebe ili da non-stop dežuraju sa daljinskim kako bi brzo mogli da reaguju – jer nikad se ne zna kakva će se scena u sledećem momentu pojaviti ili šta će se sa ekrana čuti.
U civilizovanom svetu programi koji nisu prikladni za mlađe od 12 godina po pravilu se ne emituju pre 21 sat. Tako je, na primer, i u susednoj Hrvatskoj, dok se u Francuskoj to ne čini do 22 sata. Kod nas, zahvaljujući nepreciznoj regulativi i neodgovornom regulatoru, program neprikladan za mlađe od 12 godina može da se emituje od ranog jutra. To bar radi kanal sa nacionalnom frekvencijom, koji već pomenuti rijaliti program prikazuje od osam sati ujutru. Bez ikakvih posledica.
Doduše, nova regulativa jeste donela neke pomake, ali ne dovoljne da bi se moglo reći da su deca i mladi zaštićeni od štetnih uticaja koji stižu sa malih i velikih ekrana. Dobra vest je da se programi neprikladni za mlađe od 16 godina ne smeju emitovati pre 22 sata, što znači da bismo morali biti rasterećeni brige da ćemo usred bela dana gledati prizore teškog i seksualnog nasilja, veoma nepristojnog kao i opasnog ponašanja, diskriminatorskog postupanja itd. A sve je to, do donošenja nove regulative, bilo dozvoljeno da se prikazuje u bilo koje doba dana (pod uslovom da ima oznaku za uzrast), što su emiteri svesrdno i koristili.
Praksa prikazivanja programa neprimerene sadržine u dnevnim terminima posebno se odomaćila u vreme procvata komercijalnih TV stanica koje kvalitet i sadržinu programa podređuju svojim ekonomskim interesima. Možemo samo da nagađamo u kojoj meri je takva uređivačka politika uticala na porast verbalnog i fizičkog nasilja među decom i mladima, ali i u čitavom društvu. Srbija se svakodnevno suočava sa dramatičnim slučajevima nasilja, među kojima je sve izraženije porodično. Imajući u vidu uticaj koji mediji imaju na sve uzrasne kategorije stanovništva, nema dileme da se uzroci ovakvog nasilnog ponašanja moraju tražiti i u sferi medija. Naučno je dokazano da „konzumiranje“ nasilja putem medijskih sadržaja povećava verovatnoću agresivnog i nasilnog ponašanja mladih, kako kratkoročno, tako i na duže staze.
Kako prevariti REM
Kako je došlo do toga da maloletnici godinama budu izloženi medijskim sadržajima štetnim za njihov moralni, psihički i fizički razvoj? Ko je za to odgovoran?
Za sadržaj i kvalitet televizijskih programa odgovorni su prvenstveno mediji, ali kada oni zakažu, na scenu bi trebalo da stupi Regulatorno telo za elektronske medije, odnedavno poznato pod skraćenicom REM, doskora RRA. Zadatak ovog tela je, između ostalog, i da propisuje pravila obavezujuća za elektronske medije, da kontroliše njihov rad, kao i da im izriče odgovarajuće mere ukoliko ne poštuju obaveze predviđene zakonom.
Prema podacima sa njihovog sajta, RRA/REM je za deset godina koliko postoji emiterima izrekao 78 opomena i 13 upozorenja po starom Zakonu o radiodifuziji, kao i sedam opomena, četiri upozorenja i jednu privremenu zabranu emitovanja u trajanju od 24 časa, od avgusta 2014. godine kada je donet novi Zakon o elektronskim medijima.
Od mera izrečenih po novom zakonu, jedno upozorenje i jedna privremena zabrana emitovanja u trajanju od 24 časa odnosili su se na aktuelni rijaliti „Parovi“, čijem emiteru je naloženo da ovaj program označi kao nepodesan za mlađe od 16 ili od 18 godina, u zavisnosti od toga u kojoj meri je izražavanje i ponašanje nepristojno, nasilno, opasno, uvredljivo. To znači da ovaj program sme da se emituje samo posle 22 ili 23 časa.
S obzirom na to da bi poštovanje ovakve odluke Regulatornog tela loše uticalo na gledanost, rejting i na broj reklamnih blokova, a samim tim i na profit, emiter se dosetio kako da prevari kontrolno telo i obezbedi i dnevno emitovanje rijalitija. Uzrasno ga je kategorisao sa brojem 12, što mu omogućava da ga pušta od ranog jutra. A u 22 sata, na istom rijaliti programu oznaka „12“ zameni se oznakom „16“, kao što nalažu pravila.
I sve je po zakonu i u skladu sa podzakonskim aktima koje donosi REM!
Strahote u podsvesti generacija
Najnovije podzakonske akte koji uređuju ovu oblast REM je doneo marta ove godine. Umesto Opšteg obavezujućeg uputstva za emitere, poznatog kao Kodeks ponašanja emitera iz 2007, na snagu su stupili pravilnici prilagođeni novom Zakonu o elektronskim medijima.
Propisujući pravila za zaštitu maloletnika, Regulatorno telo je ponovo napravilo istu grešku. Donelo je pravila koja mu ne omogućavaju da osetljive grupe, kao što su deca i maloletnici, zaštiti od nasilja, prostakluka, vulgarnosti u audiovizuelnim medijskim sadržajima. I u tome se ogleda najveća odgovornost RRA, tj. REM-a.
Kodeksom iz 2007, ovo telo je dozvolilo da se programi kategorisani za 12, 14 ili 16 godina emituju u bilo koje doba dana, i tako je samo sebi vezalo ruke. Moglo je samo da posmatra kako se u osam ili devet sati uveče emituju, a zatim u prepodnevnim i dnevnim terminima repriziraju serije i filmovi puni krvi, brutalnog nasilja, ubistava, mučenja, silovanja, sa scenama raznetih ljudskih tela, prerezanih vratova, sa scenama eksplicitnog seksa, opasnog i nepristojnog ponašanja.
Tako su maloletne osobe u udarnim večernjim i dnevnim terminima godinama gledale filmove poput „Kad jaganjci utihnu“ (u svetu kategorisan za starije od 18, retko za starije od 16), razna „Ubistva u noćnim vozovima“, „Sudnje noći“, „Nagone za ubijanjem“, „Đavolje stolice“ itd., itd., razne forenzičke i kriminalističke serije, a kada se tome dodaju i besprizorni domaći rijaliti programi, možemo samo da nagađamo kakve su sve strahote ostale zabeležene u podsvesti generacija koje su odrastale uz takve pokretne slike!
REM unosi dodatnu konfuziju
Idealna prilika da se stane na kraj ovakvom nemaru prema najmlađoj populaciji ukazala se u vreme donošenja novog zakona i novih podzakonskih akata. Nažalost, ta prilika nije u potpunosti iskorišćena.
Pravilnik donet u martu 2015. nije rešio pitanje programa neprikladnih za mlađe od 12 godina i indirektno je dozvolio njihovo emitovanje u bilo kom dnevnom terminu. Novi zakon za ovu kategoriju programa propisuje samo da ne sme da se emituje u okviru dečjeg programa i ostavlja REM-u da dodatno uredi ovu oblast. Međutim, Pravilnik REM-a je umesto da bliže uredi, samo stvorio dodatnu konfuziju obavezujući emitere da ih prikazuju „samo u vreme kada se objektivno može očekivati da mlađi od 12 godina prate program uz prisustvo roditelja, imajući u vidu uobičajen raspored njihovih aktivnosti (npr. vreme polaska u školu, radni ili neradni dan, školski raspust, uobičajeno radno vreme itd.” (član 8 Pravilnika o zaštiti maloletnika REM).
Time što nije odredio vreme u koje je zabranjeno prikazivanje programskih sadržaja neprikladnih za mlađe od 12 godina, zakonodavac je ostavio prazan prostor i omogućio medijima da ih emituju u skladu sa sopstvenom procenom. S obzirom na to da je veoma teško utvrditi u koje vreme deca gledaju TV u prisustvu roditelja, tj. da ne postoji satnica ista za svaku porodicu, emiteri će lako moći da dokazuju da su postupali u skladu sa pravilima.
Jedna od posledica ovakvog neodgovornog rešenja Regulatornog tela jeste ta da se već pomenuta rijaliti emisija prikazuje u vreme kada TV gledaju i školska i predškolska deca. Sasvim je izvesno da je to samo jedan od štetnih programa koji će se, zahvaljujući nepreciznim pravilima, naći na ekranu u vreme kada pred njim sede deca različitog uzrasta, uključujući i onu najmlađu.
Postavlja se pitanje zašto je RRA/REM ponovo učinio istu grešku kao i 2007, iako su poslednjih godina i same službe ovog regulatornog tela ukazivale na sve poražavajuće konsekvence dosadašnje neefikasne regulative, što se može videti iz izveštaja Službe za nadzor i analizu iz 2013. godine „Zaštita dece i omladine i označavanje programskih sadržaja kod nacionalnih TV emitera”, koji je dostupan na njihovoj internet strani.
Da li se može prihvatiti objašnjenje predstavnika RRA/REM da ne mogu da idu šire od zakona, iako im sam taj zakon daje nadležnost da donose pravilnike „radi efikasnijeg sprovođena zakona“, u kojima će biti „bliže razrađene pojedine odredbe zakona“ (član 25 Zakona o elektronskim medijima)?
Da li su možda u pravu oni koji zastupaju stanovište da donošenjem ovakvih podzakonskih akataRRA/REM u stvari samo štiti interese pojedinih pružalaca medijskih usluga i određenih grupa unutar medijske industrije?
Šta je rešenje?
Ako želimo da sprečimo da i naredne generacije dece i mladih rastu uz scene nasilja, vulgarnosti, nepristojnosti, uz programe tipa: „Parovi”, „Veliki brat”, „Farma”, „DNK”, „Trenutak istine”, „Luda kuća” i sl., neophodno je da REM izmeni svoj pravilnik iz marta ove godine i precizira vreme kada se smeju emitovati sadržaji sa oznakom „12”, kao što je to slučaj u evropskim zemljama, u kojima se najčešće prikazuju posle devet uveče.
Time bi REM pokazao da dobro radi svoj posao i da sprovodi svoje nadležnosti. Zakon precizira da je delokrug rada regulatora da: „propisuje pravila koja su obavezujuća za pružaoce medijskih usluga“, „daje inicijativu za donošenje i izmenu zakona, drugih propisa i opštih akata radi efikasnog obavljanja poslova iz svog delokruga rada“, „utvrđuje bliža pravila koja se odnose na programske sadržaje u vezi sa zaštitom dostojanstva ličnosti… zaštitom prava maloletnika, zabranom govora mržnje i dr.“ (član 22 Zakona o elektronskim medijima).
Ukoliko i pored ovakvih zakonskih ovlašćenja REM smatra da bi preciznije uređenje pravila o zaštiti maloletnika bilo van njegovih nadležnosti, uvek može da zatraži konsultaciju sa Ministarstvom, kome bi, u svakom slučaju, unapređeni Pravilnik i išao na odobrenje.
Bez obzira na koji se korak REM odluči, ključno je da se što pre dođe do kvalitetnog rešenja koje će biti za dobrobit čitavog srpskog društva, a posebno mlade populacije koja zaslužuje da raste u normalnom i zdravom okruženju, što srpsko društvo danas nažalost nije.
Ako REM bude nespreman za ovakav korak, potrebno je što pre ići na promenu zakona, koju bi trebalo da iniciraju strukovne organizacije i udruženja roditelja, predstavnici profesije, nevladin sektor, ali i sve one snage koje smatraju da je mentalno i duhovno zdravlje mladih najviši interes svake nacije.
