PREUZETO IZ BLICA
Autor Ranko Pivljanin
Foto Đ. Kojadinović / RAS Srbija
Gledajući reklamu za vaš intervju sa predsednikom Srbije kojim otvarate seriju političkih intervjua u NIN-u, čovek nije načisto ko tu kosi, a ko vodu nosi. Da vi njih niste prerasli?
– Reklamu na RTS-u nisam videla, ali kad sam videla naslovnu stranu NIN-a, moram priznati da sam se sama sebe uplašila. Pitala sam se, šta je ovo, ali pretpostavljam da ljudi koji prave novine znaju da se to tako radi i da je uverenje uredništva da je u celoj stvari zanimljivije što ja razgovaram nego s kim razgovaram. Lično, nemam tu vrstu uobraženosti i prepotencije.
Koja je razlika u odnosu na studio u kome ste ih seckali na froncle?
– Ogromna. I kad se razgovor prebaci u pisani medij tu se mnogo izgubi zbog čega sam ja bila ja. I ono što je bilo zanimljivo u „Utisku nedelje“ ovde se gubi i sad je pitanje vremena i umeća da to nadoknadim. Sigurna sam da se to ne izvodi na onaj isprobani, a po meni prevaziđeni način sa onim zagradama u kojima piše – smeh ili ljutnja. Mora da se smisli drugi način da se oseti taj ritam razgovora i atmosfera u kojoj se on odvijao, da li je sagovornik bio raspoložen ili neraspoložen, grub ili snishodljiv… Ali s obzirom na to da smo odlučili da te intervjue počnem da radim u predizbornoj kampanji, važnije je šta je čovek rekao.
Intervjuisali ste Nikolića i Tadića, možemo li očekivati Vučića?
– Kad smo se o celoj stvari dogovarali, otvoreno sam rekla da mi ne pada na pamet da razgovaram sa Vučićem. Niti mi pada na pamet da ulazim u analize da li je to profesionalno ili nije, prosto sa tim čovekom ne želim da razgovaram.
A kako vam je izgledao „intervju“ koji su sa premijerom pravile Jelena Karleuša i Nada Macura?
– To ne zaslužuje nikakav komentar niti znam o čemu se tu radilo.
Šta je bila poenta te emisije?
– Ne znam. Tu je negde i raskorak, jer Vučić ne pravi tu vrstu grešaka i on sigurno zna zašto se tu pojavio, zna kome je to namenjeno i da taj kome je to namenjeno zna i smisao toga. Ali to nisam ja i to nisu ljudi koje poznajem. Tu se govorilo meni nekim stranim jezikom.
Dolazimo li tu delimično i do odgovora na Vučićevo vajkanje da ga elita ne podržava?
– Mislim da je on uveren da je to gde je bio i s kim je razgovarao – elita. Kao što je izabrao onu jednu televiziju, njenu „tešku reč“, one „najjeftinije novine“ i onog finog i pristojnog čoveka koji po tim medijima opošljava stvari, tako je izabrao i ovo. To je njegova slika stvarnosti i verujem da ih on smatra elitom.
Evo nam još jednih izbora. Kakva su vam očekivanja?
– Nikakva. Baš u ovim razgovorima pokušavam da dobijem odgovor na pitanje šta je smisao tih izbora i još ga nisam dobila. Ni Tomislav Nikolić ne zna koji je razlog raspisivanja izbora. Pošto je premijer doneo odluku da ih bude, na njemu je, po sili zakona, ostalo samo da ih raspiše. I nikog se ne tiče da li on zna što ih raspisuje ili ne. Meni je to fascinantno. A on je i dalje pri mišljenju da nam ti izbori nisu potrebni. S druge strane, svako razume da su ovi izbori raspisani isključivo samo zato da bi jedan čovek produžio sebi mandat. Ne razumem zašto neko prihvata da igra u tom kolu, ne razumem šta znači da se svakodnevno govori da ne postoje uslovi za fer izbornu utakmicu i da nikada nije bilo gore, a da pri tom ulaziš u to.
Hoćete li vi izaći?
– Hoću. Izlazila sam uvek i izaći ću ponovo, ali bih bila veoma radosna da mi uskrate tu mogućnost i proglase bojkot izbora. Meni je užasno žao što ovi iz opozicije ne mogu o tome da se dogovore, jer bi mnogima od nas omogućili da tog dana mirno ostanemo kod kuće i da izbori budu žurka domaćina koji je pravi. Šta ćemo mi na tuđoj žurki? A čini mi se da se pomalo i pravi neka atmosfera u smislu da mi i nismo pozvani na tu žurku. Već kreću objašnjenja kako ništa ne znači izlaziti na izbore i glasati za male stranke, da ako to misliš, bolje ostani kod kuće. E, onda hajde u inat da dođemo tamo, ako ni zbog čeg drugog a ono zbog toga što oni koji ih raspisuju očigledno ne žele da izađemo.
Kakve su šanse opozicije?
– Tu se vrti jedna ista priča – da li će se napraviti prostor za neka nova lica. Taj prostor se nije otvorio. Pošto im nije to palo na pamet, mi nemamo drugog izbora nego da se suočimo sa činjenicom da su to ti ljudi – stari, ranjeni, izubijani, nerehabilitovani… Oni idu na izbore kao na neko ogromno iznenađenje i kao da nikad nisu ni mislili da bi tako nešto moglo da se desi. Evo koliko je prošlo od onog sastanka opozicije i kada ih pitate, dobro kako nastupate, jedna kolona, dve kolone, tu se daju neki načelni odgovori kao da su ti izbori za 18 godina, pa ćemo videti, ima vremena, evo radimo istraživanja! Ja ne znam šta oni rade.
Imaju li oni uopšte izbora?
– Mislila sam da imaju izbor i tu sam mislila na bojkot, ali vidim da se to tretira kao amaterska ideja. Imaju izbora i da se ujedine, ali i od toga slaba vajda. Iskreno sam ubeđena da su to dve stvari koje najviše mogu da uzdrmaju ovu vlast. Onaj ko je odlučio da se ide na izbore odlično je znao da je nemoguće da se ovi udruže, pa bilo da je povod bojkot ili zajednički nastup na izborima. Uverena sam da kad bi se ovi dosetili takvog iznenađenja, da bi se odjednom i druga strana naprasno „setila“ da nema razloga za izbore i povukla svoju odluku.
Vučić kaže kako ovi izbori nisu „gotova stvar“.
– Jedan od razloga zašto ne želim da pravim intervju sa premijerom jeste to što ja njemu ništa ne verujem. I već vidim kako, dok ovo čita, govori „kao da bih ja uopšte sa njom razgovarao“, ali to nije bitno. Meni je bitno da ja s njim ne bih razgovarala, jer mi je besmisleno da razgovaram s nekim kome ništa ne verujem. Čemu bi služio taj razgovor? Tako ne verujem ni u iskrenost tih tvrdnji kako su ti izbori neizvesni. To mi je više na nivou onog njegovog jadikovanja kako je on u opasnosti i kako je ugrožen brutalnim i nezapamćenim napadima na njega i njegovu porodicu. I dok to slušam i gledam pitam se a gde je to bilo i kad se dešavaju ti užasi kroz koje on prolazi. S druge strane, i čini mi se da se preko te teme lako prelazi – a pomenula je Srbijanka Turajlić u intevjuu NIN-u – da kad pametnom čoveku kažeš ove izbore moraš da dobiješ, on onda smišlja šta će da radi i kako će oni to. A kad to isto kažeš primitivnom čoveku, on se naoružava džipom, motkom ili koje mu već treba oružje da istera tu pobedu i ja se toga bojim. Ako Vučić stvarno oseti da to ne ide baš kako treba, plašim će da će se ono što se sad dešava po lokalu, a dešava se svašta, postati stvarnost koja će jednako važiti i za grad i za selo.
Mnogi predviđaju mučnu kampanju. Moramo li baš da kroz sve to prolazimo?
– Na to pitanje nemam drugi odgovor osim filozofskog – da, moramo, čim prolazimo!
Utisak nedelje
Godinu i po dana nema „Utiska nedelje“. Da li je vaš prostor neko zauzeo?
– To se nije dogodilo, jer ne verujem da je bilo prostora da moje mesto zauzme neko drugi. Bilo je važno ukinuti, ne mene, nego baš takvu vrstu prostora. Ne treba emisija u kojoj će se čuti različita mišljenja.
Medijska scena
– To je taj cinizam u kome će vlasti stalno nabrajati kako eto oni imaju na svojoj strani samo jedne novine i jedne televiziju, što je vrlo duhovito. Čak i da je to istina, a nije. To je kao da kažeš da imaš samo atomsku bombu, a nemaš pušku ni pištolj. To je za mene najveća zagonetka, gde je taj narod kome oni upućuju te poruke, tako ga dobro poznaju, a da taj nije niko od mojih komšija. I kad malo razmisliš i zapitaš se kako se to toliko poklapa mišljenje premijera i glavnog urednika jednog tabloida, shvatiš da je stvar mnogo opasnija. Ne misli Dragan J. Vučićević kao Aleksandar Vućić, već je stvar obrnuta i u tome je drama.
