autor Maja Divac
U vreme građanskog rata u Engleskoj, parlament te zemlje 1643. doneo je Naredbu o izdavanju dozvola (Licencing Order) u skladu sa kojom je tim zvaničnih cenzora kontrolisao tj. zabranjivao ili odobravao dela pre ulaska u štampu. U takvom ambijentu rasplamsala se rasprava o slobodi štampe, a samo godinu dana kasnije engleski pisac Džon Milton (John Milton) ustaje protiv cenzure u svom čuvenom delu Aeropagitika (Areopagitica). Iako je cenzura u Engleskoj ukinuta tek 1695, ovo Miltonovo delo imalo je velikog odjeka, pa se i danas smatra jednom od najboljih odbrana slobodne štampe.
Savremene demokratije, pored vladavine većine i vladavine prava, podrazumevaju i poštovanje ljudskih prava i sloboda, koje uključuju i slobodu mišljenja, govora i izražavanja. U tom smislu postojanje cenzure iz vremena Dž. Miltona u današnjim demokratskim društvima predstavlja contradictio in adjecto, pa otud često i konfuzija može li se o cenzuri govoriti u državama koje sebe nazivaju demokratskim. Oblik cenzure, koji su država ili monarh zavodili dekretom, ne praktikuje se u moderno doba, a ukoliko bi danas neka vlada i pribegla takvom potezu, izgubila bi status demokratske. Osnovna razlika između cenzure nekada i sada je u tome što je ova današnja, ukoliko se javi u demokratskim društvima, skrivena i delimična tj. ne postoji na nivou opšte zvanične zabrane, osim u slučajevima ratnog ili vanrednog stanja. A sve što je skriveno, teško je i dokazati. Niti će cenzor (oličen u vidu vlasnika ili urednika medija, predstavnika neke interesne grupe ili vlasti) sam da se prijavi, niti će cenzurisani rado da prizna da je pristao da bude cenzurisan (jer će trpeti konsekvence slične onima koje je hteo da izbegne pristajući na cenzuru). Zato je i rasprava o tome ima li cenzure u Srbiji završila u ćorsokaku.
Iz tabora koji zastupa stav da cenzure nema, po dovitljivosti, ali ne i valjanosti, izdvojio se argument predstavnika Vlade, po kome je dokaz da cenzure nema to što se o njoj govori. I sam primer sa početka teksta, iz Engleske XVII veka, pokazuje da se o cenzuri i te kako može govoriti i u vremenima kada zvanični cenzori punom parom rade svoj posao.
Ubrzani razvoj tehnologije dodatno je onemogućio cenzuru kakva je postojala u vreme kada su se samo štampale knjige i novine. U digitalizovanom XXI veku, cenzura iz vremena Džona Miltona bila bi praktično nemoguća. Teško je zamisliti da bi se mogao uspostaviti sistem za kontrolu svih štampanih i audiovizuelnih medijskih ili internet sadržaja.
Zbog izmenjenih društvenih, ekonomskih i tehnoloških okolnosti, cenzura koja se praktikuje u moderno doba, po svojim modalitetima, suštinski se razlikuje od one koja je sprovođena u ranijim istorijskim epohama. Savremeno doba zahteva i savremenu, izmenjenu definiciju cenzure.
Umesto iscrpljivanja u pokušajima da dokažemo skriveno tj. postojanje pritisaka i nedozvoljenih uticaja na medije u Srbiji, fokusirajmo se na ono vidljivo, na same medijske sadržaje. Pozabavimo se standardom „medijskog pluralizma“ i to njegovim internim aspektom. Ovaj aspekt se, nasuprot eksternom koji se bavi medijskim vlasništvom, tiče raznovrsnosti informacija i mišljenja koja su dostupna građanima i čijim se poštovanjem sprečava dominantan uticaj bilo kog centra moći na javnu sferu.
U proteklim decenijama, dostizanje standarda medijskog pluralizma zauzelo je, uz slobodu izražavanja, centralno mesto u evropskoj medijskoj regulativi. Insistiranje na poštovanju ovog standarda zastupljeno je u brojnim evropskim krovnim dokumentima, uključujući Deklaraciju o slobodi izražavanja i informisanja Saveta Evrope iz 1982, Evropsku konvenciju o prekograničnoj televiziji Saveta Evrope iz 1989, Konvenciju o ljudskim pravima EU iz 2000, koja stavlja pluralizam medija u sam centar regulative. „Sloboda i pluralizam medija moraju se poštovati“, konstatuje se u članu 11, stavu 2. ovog dokumenta. Isti je slučaj i sa čuvenom Direktivom EU za audiovizuelne medijske sadržaje (Direktiva AVMS) iz 2007. gde se takođe navodi da „pluralizam informacija treba da bude osnovni princip Unije“ (uvodni deo, tačka 34). Savet Evrope, 2007, čak donosi i posebnu „Preporuku o medijskom pluralizmu i raznovrsnosti medijskog sadržaja“ u kojoj, između ostalog, upozorava da „pluralizam informacija i diverzitet medijskog sadržaja nije automatski garatovan samim umnožavanjem sredstava za komunikaciju“ i da „fenomen transnacionalne medijske koncentracije može imati negativan uticaj na raznovrsnost sadržaja“.
Pa ima li medijskog pluralizma u Srbiji?
Do odgovora na ovo pitanje nije teško doći i svako ga može sam dati. Svako može da uzme olovku i papir i beleži koliko puta se u jednoj emisiji vesti pojavi ista politička figura i ista politička opcija, koliko uopšte ima emisija u kojima se sučeljavaju različita mišljenja na teme koje su važne za svakodnevni život građana, koliko često se čuje kritika na račun vlasti. Svako može sam da se zapita zašto su nakon poslednjih izbora sa TV ekrana ubrzano počeli da nestaju programi u kojima se negovala debata, programi koji su bili poznati po razmeni različitih ideja i mišljenja, po iznošenju kritičkih stavova? Ili zašto se tabloidizirani opasni duh iz štampanih medija sa lakoćom proiširio i na elektronske medije?
Da stvar bude gora, javna debata ne izostaje samo u medijima, već i u ukupnom javnom prostoru Srbije. Ne sprovodi se na valjan način ni na nivou državnih tela i institucija koje su obavezne da sprovode javne rasprave. Čak i sama Skupština pati od nedostatka javne rasprave, koja se guši tako što se zakoni vrlo često donose po hitnom postupku.
One, koji nisu skloni da se slože sa tvrdnjom da je pluralizam medija i mišljenja u Srbiji ozbiljno ugrožen, podsetićemo samo na najočiglednije primere, kao što su višemesečni štrajkovi advokata i prosvetara, projekat Beograd na vodi. Iako je pravosuđe bilo u kolapsu, u medijima su se tek pred kraj štrajka pojavile šture informacije, izostale su analize, argumenti, sučeljavanja. Javnost ni do danas nije razumela šta je bio uzrok štrajka i kakve su konsekvence. Slično se desilo i sa projektom Beograd na vodi. Prošli su meseci dok su se do javnosti probila stručna mišljenja koja osporavaju ispravnost ove zamisli. U sličnoj situaciji su i prosvetari zbog čijeg štrajka najviše trpe đaci. Ali o tome niko ne govori, kao ni o brojnim drugim temama koje su od vitalnog značaja za život građana Srbije.
Pluralizam mišljenja i informacija za koji se svesrdno zalaže EU na zabrinjavajuće su niskom nivou u Srbiji, zemlji kandidatu za članstvo, pa iako se srpsko društvo iz 90-tih i politički i tehnološki značajno razlikovalo od ovog današnjeg, nećemo pogrešiti ako, u kontekstu medijskih sloboda, napravimo paralelu između ova dva perioda. Početkom devedesetih godina raznovrsna mišljenja dolazila su sa malog broja nezavisnih medija uključujući i tada jedinu nezavisnu televiziju, sa beogradskog Studija B, a danas su tu ulogu preuzele društvene mreže. Međutim, kao što ni NTV Studio B zbog svog lokalnog karaktera nije mogao da zaguši tešku propagandnu artiljeriju državne televizije i štampe, tako ni danas društvene mreže ne mogu da nadomeste potrebu da se drugačija mišljenja čuju u mnogo širem javnom prostoru. Ipak da vlast strahuje i od razmene informacija u virtuelnom javnom prostoru videlo se maja 2014-te, kada su, u vreme velikih poplava, ljudi saslušavani zbog onoga što su pisali na društvenim mrežama, a protiv devetoro su podnete i krivične prijave.
Medijski pluralizam i sloboda izražavanja i informisanja direktno su zavisni jedan od drugog. Ako nema pluralizma medija ne može se govoriti ni o poštovanju prava na slobodu izražavanja i informisanja i obrnuto. Oba ova standarda su dovedena u pitanje u Srbiji, a njihovo poštovanje je preduslov za informisanje u najboljem interesu javnosti bez čega nema aktivnog građanskog učešća i istinske demokratije.
U tom smislu, u Srbiji jeste na delu vrsta moderne cenzure koja se ogleda u gušenju pluralizma medija ali i slobodne razmene raznovrsnih ideja i mišljenja u javnoj sferi, zbog čega trpi čitavo društvo.
Tekst u originalu na engleskom možete PROČITATI OVDE
