Nemam nostalgiju prema nekadašnjim vremenima. Ni prema Brozovim, ni prema devedesetim, a ni prema onim posle 2000. Danas se na Brozova vremena gleda kao na doba procvata pa ispada da ako „ne hvališ Tita“ nisi politički korektan. A ako ne razumeš Slobu, nisi nacionalno osvešćen. Sa ove distance mnogima sve izgleda malo mekše nego što je bilo.
Studio B je bio prva prozapadna, moderna, gradska radio-stanica u ovom delu sveta. Iz Borbine zgrade širio se moderan zvuk, kratke vesti, nastajale su prve voditeljske zvezde i servisne informacije za brojne slušaoce. Studio B je bio fenomen za to vreme. Imala sam sreću da novinarsku karijeru započnem baš u toj kući.
Lako i brzo sam se uverila u moć televizije. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih gradski radio Studio B, posle silnih peripetija, zabrana i blokada, pokreće prvu alternativnu televizijsku stanicu u ovom delu Evrope. U to doba kada je padao Berlinski zid, i dizala se gvozdena zavesa, urušavao se i tvrdi i meki komunizam, a nicao pokret nove tranzicione demokratije, Jugoslavija je na prvi pogled delovala spremna da bez velikih turbulencija pređe u novi poredak. Slobodni mediji bili su uslov za slobodno društvo. Studio B je sledio taj zadatak da širom otvori prostor za nove građanske, demokratske ideje i da i na televiziji potvrdi svoju prozapadnu, urbanu i modernu koncepciju.
Mi, radijski ljudi osvajali smo novi medij – i on nas. Bez velikog poznavanja vizuelnih pravila uspeli smo da znanjem o profesionalnim normama stvorimo kredibilnu, mladu, otvorenu ali i gledanu televiziju. Gledaoci su verovali novinarima!!!
U Studio B su upadali u više navrata. Devetog marta 1991. silom kad su tenkovi izašli na ulice Beograda, a specijalci ušli u redakciju. Drugi put kad su kupili termine, ali ne i sve novinare. Treći put, novembra 1995. sudskim rešenjem i pravnom silom, kad su ruiniranu kuću proglasili za svoju. U studio B su upadale vojne i paravojne formacije, partijske garde i lična obezbeđenja, ali su najvažnije poslove obavljali „rezervni oficiri“ iz same redakcije koji miruju pa prorade kad zatreba. A svaka redakcija ih ima.
Vlast je shvatila važnost i uticaj novog medija i pokušala je da ga drži pod kontrolom određujući granice slobode. Opozicija je u novom mediju videla šansu za otvorenu govornicu i priliku da saopšti svoja gledišta. Preko Studija B rađala su se demokratska pravila ponašanja, ali baš na ovoj stanici pokazano je šta znači živeti u partijskoj državi koja svoju funkciju servisa građana menja za servis političkih partija, saveza i interesa. Preko te prve slobodne medijske kuće kao horde su pretrčali partijski ešaloni i komesari, stvarne i lažne vojskovođe, demagozi i opasni momci. Svi oni su medije shvatali kao plen a novinare kao neprijatelje. Redakcije su rasturane, razbijane i podeljene pa lako i osvajane. Tako je i danas.
Prvo smo čuli pa ugledali tenkove. Od Voždovca do Terazija tutnjali su dugo, a kad je gvozdena skalamerija stigla na Slaviju, prva misao je bila da izgledaju sasvim neprirodno na tom gradskom trgu. Devetog marta 1991. tenkovi su izašli na ulice Beograda i odbranili ugrožen i uplašen režim. Stavili tačku na pobunu, demonstrirali silu ali i spremnost na sve. Pozdravljeni od Beograđana bili su spremni da krenu i u druge pohode, ka Vukovaru.
Ušli smo u doba neograničene i potpuno proizvoljne vlasti, u doba rata, bede, pustoši, moralnog i vrednosnog ruiniranja, pljačke, besramnih laži, beskrupoloznih obmana i teškog stradanja naroda. Za te poslove iz potaje valjalo je obezbediti medijsku podršku.
Kad je pred izbore 1993. Arkan “kupio” sve večernje termine i u prajm tajmu odlučio da reklamira tek osnovanu partiju, Studio B je krenuo putem koji je pravdan “dobrim komercijalnim potezom”, a vodio u rasturanje redakcije i prvi veliki odlazak novinara sa do tada nezavisne stanice. Pobunu novinara tada mnogi nisu razumeli. Verovali su u priču o logičnom komercijalnom poslu. Danas je jasno da je ratna biografija preko Studia B pretvorena u političku, da su ratne formacije pretvorene u političke igrače koji su bojno polje zamenili parlamentom. Slično je i danas.
Nove biografije za nove lidere se pišu na naše oči sa uverenjem da će se brzo i lako zaboraviti prošli dani i nedavni politički stavovi. Kupljene diplome, plagirani doktorati, nezamislive političke kombinacije i interesni savezi.
Godina 1993. Nestašica mleka, lekova, hladni stanovi prazni i rezervoari, opustele radnje inflacija 20.000 odsto godišnje, plate 30 maraka, dileri na ulicama, reketaši na sve strane… Iz državnih banaka na ulično tržiste iznose se dinari u crnim kesama za đubre, devize iz slamarica se troše za koru hleba, i odlažu u kućne šefove ili kiparske banke. Gubi se devizna štednja na jednoj, a zarađuje taj prvi milion na drugoj strani. Svi smo na ivici. Svi petljamo, menjamo, varamo, sređujemo, svi smo uvučeni u mračnu ulicu. Iz primarne emisije privilegovani dobijaju kredite, po povlašćenom kursu menjaju dinare za marke, stiču se ogromna bogatstva, pljačka zemlja i narod, finansira rat. U državnoj organizaciji niču novi bogataši koji trgujući naftom, cigaretama, žitom “patriotski probijaju blokadu”. Srbija pod embargom.
Ne meri se cenzura po broju ispričanih viceva na račun premijera i slobodi da se šališ na račun partijskog i državnog vrha. I najbrutalniji diktatori su tolerisali šale na sopstveni račun. Istina, podsmeh na račun vladara može da bude opasan kao i ozbiljna kritika njegovih poteza. Ali, ako je vic jedini oblik izražavanja, onda se radi o fingiranoj slobodi u kojoj postoje crne liste zabranjenih sagovornika i još crnje liste zabranjenih tema. Sve pokriveno dobronamernom šalom i bezazlenim humorom.
Novinari danas potpisuju ugovore koji sadrže i klauzulu o ćutanju. Reč je o novom obliku cenzure koji podrazumeva da će novinar platiti ogromnu odštetu ako progovori o stanju u kući za koju radi. Ide se i korak dalje. Lični stav o stanju u državi ili o nekom od visokih funkcionera takođe podleže toj novoj klauzuli. Neguje se lojalnost firmi, vlasniku a ne profesiji. Nije ni čudo što danas mnogi novinari, nekadašnji simboli slobodnog i profesionalnog novinarstva ćute kad im stradaju kolege, nestaju emisije. Setimo se samo velikih protesta novinara tokom devedesetih kad su sopstvenu pobunu platili otkazima, ali su zaštitili svoja profesionalna i lična uverenja. Današnji oblik cenzure vodi ka još jednoj opasnoj stvari – nedostatku profesionalne solidarnosti, pobune oko etičkih principa, odbrane ličnog i profesionalnog kredibiliteta. Zato je tako lako skinut Utisak nedelje.
Utisak nedelje postoji već 20 godina. Više puta je prekidano pa obnavljano emitovanje. Poseban format i Olja Bećković brzo i lako su osvojili gledaoce. Nastala je kultna emisija koja svedoči o događajima i ljudima bolje od temeljnog hroničara.
Već u proleće ove godine postalo je jasno da se nešto sprema. Svake nedelje emisija je bila pod upitnikom. Sve do poslednje sa Bebom Popovićem posle koje je proglašena letnja sezona. Na početku nove septembarske sezone umesto emisije priređen je razgovor o “proširenju saradnje”. Sve dalje je poznato. I uloga Ajnštajna, i info kanal, i ugovor do marta, i protesti, i Oljini otvoreni intervjui, i reakcija javnost i napadi tabloida. Samo oni koji znaju ćute!
Utiska više nema. A ni danas nema odgovora na pitanje ko je naredio skidanje te emisije. Kako saznajemo, kod odlučivanja je procenjivano koliko dugo će tema o cenzuri i skidanju Utiska nedelje biti javno prisutna. Koliko će naslovnih strana biti posvećeno ovom slučaju? Sve dugo nije uzimano u obzir.
Naslovnih strana više nema. Briga je potisnuta, veselje je na delu. Kad za deceniju ili dve neki medijski analitičari budu gledali šta su emitovale naše televizije ovih godina, neće videti ni štrajk advokata, ni malu penziju, ni platu učitelja i njihov štrajk, ni otpuštene radnike, ni socijalno dno koje je Srbija dotakla. Videće elitu sa ibarske magistrale koja krstari po klubovima i televizijama, njihove velelepne vile, automobile, decu u takmičarskom transu, obnažene voditeljke i, naravno, premijera iz sata u sat, na svim kanalima.
Sve podseća na devedesete kad je buku tenkova koji su jurili da utvrde nove granice raspadnutih država pokrivala turbo-folk muzika. Sada siromaštvo i bedu i nacionalnu propast pokrivaju neki drugi, isto tako bezvredni ritmovi.
Stvari su jednostavne. Političar više ne zove urednika, već vlasnika medija bio on Grk, Nemac, Amerikanac ili domaći tajkun. Vlasnika uopšte nije briga kakva je medijska situacija u Srbiji, koliko ima slobode i kvaliteta. Njega interesuje profit. Ako mu političar od koga zavisi njegov profit kaže da je nešto preterano, da su pitanja nezgodna a gosti nepodobni, on će učiniti sve da bi političaru udovoljio. Od njega zavisi. Onaj ko ima dve televizije, onaj ko je kupio kanal ili ima nameru da ga pokrene, ne zavisi samo od tržišta i dobrih ideja. On zavisi od političke volje i interesa, i pre će slušati šta ta volja i interes diktiraju nego glas javnosti koji traži slobodne i nezavisne medije. Ovde je opšte prihvaćeno pravilo da je sve moguće i da je sve dozvoljeno. Da su profanisani mediji i političari logična stvar. Sve kombinacije su ostvarive i opravdane. Sva presvlačenja su u opštem interesu. Dominantno je mišljenje da političari kradu a mediji lažu.
PG Mreža je nastala pre 17 godina. Ekipa novinara koja je radila u Studiju B dobila je otkaze 1997. Odlučili smo da osnujemo sopstvenu produkciju. Posle duge pauze (od 1993. do 1997.), posle šetnji i priznavanja izborne krađe, na talasu uveravanja da će mediji biti slobodni i otvoreni za sve opcije, vratili smo se u Studio B početkom 1997. i zadržali se kratko. Izborna volja je novom kombinatorikom promenjena. Udružili su se socijalisti, radikali i SPO, smenili gradonačelnika Đinđića i preuzeli gradski radio i TV. Ubrzo smo dobili otkaze.
Novembra 1997. godina emitovana je prva emisija PG Mreže. Od tada do danas emitovano je više od 720 emisije. U početku TV mrežu su emitovale lokalne televizije u tzv. slobodnim gradovima Srbije i Medija centar u Beogradu, otvoren za publiku koja je u tim vremenima medijskog „mraka“ tražila mesto da se informiše. Dok se u Evropi radilo na digitalizaciji, u Srbiji je funkcionisao autobus link. Pakovali smo i slali kasete u lokalne TV stanice, improvizovane, ali hrabre studije.
PG Mreža se godinama razvijala i širila svoje programske sadržaje. Radili smo debate, Utisak nedelje, Evronet, brojne dokumentarne i istraživačke priče… Dobijali nagrade, školovali mlade novinare, otvarali probleme i razvijali dijalog i slobodnu reč.
Danas, posle 17 godina rada i afirmacije profesionalnog i etičkog novinarstva, suočeni smo sa činjenicom da je sa programa B 92 skinut Utisak nedelje, da Evroneta nema na RTS , te da slobodno mišljenje traži prostor. Uveravaju nas da su to društvene mreže, Jutjub, Fejsbuk… ali ne verujem. Ne zbog konzervativizma već zato što televiziju i dalje vidim kao javni prostor za ozbiljne teme kojima se bavi demokratsko društvo.
Ekipa Mreže je ostala na okupu. Nisu nas uzdrmali teški dani, nisu nas zavadili ni politički pogledi, ni pare, ni ambicije… Danas smo prijatelji koji još jednom dele sudbinu ovog vremena zahvaljujući vrednostima koje poštuju i kojih se pridržavaju.
I danas sa žarom govorim o TV novinarstvu. Radeći sa studentima pokušavam da ih uverim da vredi insistirati na profesionalnim normama, etičkim principima i ličnom integritetu. Pokušavam da odbranim televiziju od televizijskih autora novog doba. Manipulacija slikom, činjenicama, izjavama izaziva ozbiljne posledice, a umesto da se proteruje iz medija postaje sve prefinjenija, preciznija i suptilnija. Ako je nekad u školovanju novinara nedostajala obuka za praktičnu nastavu, danas, kad su veštine sastavni deo modernog doba, u školovanje treba uključiti etičke principe, profesionalne norme i vratiti značaj ličnog integriteta u ovoj važnoj profesiji. To je bio i razlog što je grupa novinara Mreže osnovala TV Akademiju koja na Fakultetu za medije i komunikacije drži praktičnu nastavu.
Novinari uz podršku javnosti treba sami da se bore protiv samocenzure i cenzure. Tu nije potrebna samo lična hrabrost već je reč i o profesionalnoj obavezi. Borba za Utisak nedelje je možda trajala kratko, ali je u javni prostor ubacila temu o cenzuri i ukazala na političare koji hrle ka Evropi, ali bi nama u Srbiji ukinuli pitanja.
Marketinške i pi-ar agencije menjaju redakcije i produkcije. One diktiraju kako će izgledati programi, političari, izveštaji , intervjui. Postale su svemoćne. Svaka škola, svako obdanište, malo, srednje ili veliko preduzeće, da ne govorim o ministrima i državnim sekretarima, imaju pi-ara. Vi ne možete kao novinar da pitate učitelja kako živi. O tome može da vam govori pi-ar škole ili direktor. Ozbiljne cenzorske poslove rade marketinške agencije i agencije za odnose sa javnošću. Kreiraju politiku i naš pogled na sopstveni život.
