Nedavno je propao i poslednji u nizu pokušaja Regulatornog tela za elektronske medije (REM, ranijeRRA) da decu i maloletnike zaštiti od pogubnog uticaja rijaliti emisija.
Najavljeno obavezujuće uputstvo koje bi emitere primoralo da rijaliti programe prikazuju posle 23 časa ipak neće biti doneto.
U borbi između rijalitija i zaštite dečjih prava, pobedili su rijalitiji, tj. interesi komercijalnih stanica koje emituju ovu vrstu programa!
Okreni-obrni, dečja prava po pitanju zaštite od štetnih medijskih sadržaja u Srbiji se već godinama krše. Ova prava se, praktično, ne poštuju još od nastanka komercijalnih televizijskih stanica.
Sve nade da će se sa formiranjem nezavisnog regulatornog tela ova oblast urediti, brzo su se raspršile. Regulatorno telo, osnovano 2003, do danas nije uspelo da donese pravila koja bi decu i maloletnike zaštitila od scena nasilja, opasnog i nepristojnog ponašanja, verbalne agresije, vulgarnosti.
Sa pojavom rijaliti programa tema zaštite dece od neprikladnih medijskih sadržaja, inače zanemarena u našem društvu, dospela je u fokus šireg kruga javnosti, što je pojačalo i apele da se ova oblast konačno adekvatno reguliše.
Malo toga je, međutim, učinjeno. I pored određenih, doduše nedovoljnih i neubedljivih pokušaja REM-a da stvari dovede u red, ovo regulatorno telo, u svim svojim sazivima, nikada nije „smoglo snage“ da jednostavnim rešenjima koja se praktikuju u drugim civilizovanim zemljama zaštiti prava najmlađe populacije u Srbiji.
Pozivanje na Evropu u kršenju prava dece!
Objašnjavajući zašto se od planiranog obavezujućeg uputstva odustalo, predsednik Saveta REM-aGoran Karadžić izjavio je za Televiziju N1 da bi usvajanje takvog uputstva bilo sporno jer zakon predviđa da se reguliše samo nešto što je emitovano, a ne ono što još nije, i pozvao se na mišljenje Evropske komisije (EK) i Saveta Evrope (SE).
„Imamo stav zvaničnika Evropske komisije i Saveta Evrope da bismo takvim usvajanjem uputstva došli u situaciju da regulišemo programe koje nismo videli“, precizirao je predsednik Saveta REM-a.
Tako su se na listi izgovora kojima REM pravda svoju neefikasnu regulatornu politiku u zaštiti maloletnika, pored već ustaljenih floskula o nedovoljnim nadležnostima i neadekvatnim zakonskim rešenjima, našli i stavovi SE i EK, institucija poznatih po posvećenosti zaštiti prava dece i maloletnika! Dve institucije koje su glavni kreatori evropske medijske politike u kojoj se zaštita maloletnika nalazi u samom vrhu.
Ko tu koga nije dobro razumeo?
Tačno je da evropska, kao i svaka druga medijska regulativa koja počiva na demokratskim vrednostima zabranjuje a priori kontrolu programa, jer takva kontrola znači cenzuru. To sasvim jasno stoji u evropskim dokumentima:
„Regulatorni organi ne treba da vrše a priori kontrolu programa i stoga kontrola emisija treba da usledi posle njihovog emitovanja.“
(Preporuka br. R (2000) 23 Komiteta ministara Saveta Evrope o nezavisnosti i funkcijama regulatornih organa u oblasti radio-difuzije.)
Kontrola programa a priori, međutim, nije isto što i a priori regulacija programa, koja praktično čini okosnicu rada regulatornih tela za elektronske medije. Zadatak regulatora baš i jeste da unapred donosi opšta pravila ponašanja koja će važiti za sve audiovizuelne programe i usluge.
Da nema regulacije a priori, medijski regulator bi se našao u ulozi saobraćajca koji po svom nahođenju treba da uvede red u saobraćajni haos u kome niko od učesnika ne poznaje nikakva pravila.
U skladu sa stavom o neprihvatljivosti a priori kontrole programa, donošenje obavezujućeg uputstva o proterivanju konkretnih TV emisija (npr. Parova“, „Velikog brata“, „Farme“) ili određenog televizijskog žanra (npr. rijaliti programa) u kasne večernje termine, ne bi bilo u saglasnosti sa evropskom medijskom regulativom.
Regulativa se po pravilu ne donosi za pojedinačne emisije ili žanrove, jer takva vrsta postupanja, bez obzira na to što je u nekom trenutku pravi lek za postojeći problem, može lako da sklizne u cenzuru. Po istom tom principu, neki budući regulator može da odluči da ograniči emitovanje nekih drugih konkretnih emisija ili TV žanrova, uključujući, na primer, informativne ili obrazovne emisije.
Do nerazumevanja između domaćih i evropskih medijskih regulatora moglo je da dođe i zbog različitog razumevanja koncepcije rijaliti emisija. Ne moraju rijaliti programi da budu samo oni u kojima se pljuje, bljuje i valja po blatu, kao što je to slučaj u Srbiji.
U emisijama tog tipa moguće je promovisati i pozitivne vrednosti i talente, kao što se to i čini u brojnim muzičkim, kulinarskim i drugim takmičarskim emisijama, koje se u svetu takođe smatraju vrstom rijalitija. Ako se stvar gleda iz te perspektive, logično je zapitati se zašto bi neko a priori zabranjivao prikazivanje takvih rijaliti emisija u vreme kada ih gledaju maloletnici.
Da bi medijski stručnjaci Evropske komisije i Saveta Evrope mogli u potpunosti da razumeju ozbiljnost problema od koga najveće posledice trpe deca, neophodno bi bilo dostaviti im emisije srpskih rijalitija, i to sa prevodom. Nema sumnje da bi ih gledali sa nevericom, ali ne samo zbog toga što se takve prostote i vulgarnosti emituju preko dana na nacionalnim frekvencijama, u nezaštićenom TV programu, već i zbog toga što to domaći regulatori dozvoljavaju!
Umesto pokušaja da usvoji obavezujuće uputstvo za prikazivanje rijalitija posle 23 sata, što ne predstavlja uobičajenu praksu u evropskoj regulativi, Savet REM-a je, kao jedino nadležno telo za donošenje audiovizuelne regulative, trebalo, i to odavno, da donese efikasnija pravila. Ako mu je nedostajalo dobrih rešenja, mogao je da ih prepiše iz medijske regulative bilo koje zemlje EU!
Civilizovani deo Evrope teži standardu „televizijski program za čitavu porodicu“ od ranog jutra do kasnih večernjih sati. Tako se u Britaniji do 21 čas moraju emitovati programi koje mogu gledati sve generacije, u Italiji do 22.30, u Belgiji do 20 časova, u Francuskoj do 22 sata. To znači da se do navedenog vremena ne smeju emitovati programi koji nisu prikladni za mlađe od 12 godina.
Kao što je ukazano u tekstovima ranije objavljenim na Cenzolovci, najjednostavnije rešenje bilo bi da Savet REM-a u svoj poslednji pravilnik o zaštiti maloletnika ubaci odredbu da se programi sa oznakom „12“ mogu emitovati samo posle 21 sat. Ako bi ga neki emiter i prekršio, zaslužio bi da odmah dobije višenedeljnu privremenu zabranu emitovanja!
Veoma jednostavna i lako izvodljiva intervencija koja bi, da je iko zaista vodio računa o mentalnom i duševnom zdravlju najmlađe populacije, odavno bila učinjena.
REM svestan kršenja prava dece
Pored oklevanja da donese dobru regulativu, uočljivo je i da je REM veoma uzdržan po pitanju sankcionisanja emitera, čak i u eri rijalitija koji svakoga dana pružaju povode za izricanje kazni. REMveć dugo ima razloga da izrekne kazne pojedinim emiterima zbog nepoštovanja prihvaćenih programskih obaveza na osnovu kojih su i dobili frekvenciju.
U 2015. po kršenju programskih obaveza posebno se izdvaja televizija Hepi na kojoj zastupljenost rijalitija iznosi više od 58% od ukupnog emisionog vremena. U proteklim godinama regulatorno telo imalo je bezbroj prilika i da izrekne sankcije zbog nepoštovanja ljudskih prava i dostojanstva ličnosti, zbog kršenja prava dece i maloletnika itd.
Ipak, do izricanja prve mere zbog kršenja prava maloletnika došlo je tek oktobra 2012, kada je televizijama Pink, Prva i Hepi naloženo da zvučnim signalom prekriju uvrede i psovke i da sporne rijaliti emisije uzrasno kategorizuju oznakom „16“ ili „18“.
Broj izrečenih mera zbog nepoštovanja pravila o zaštiti maloletnika donekle se povećao sa primenom novog Zakona o elektronskim medijima, pri čemu se regulator najčešće odlučuje na blage mere u vidu opomene (izrečene dve od ukupno 21) i upozorenja (pet od ukupno 11 izrečenih).
Najoštrija mera dosad (24-časovna obustava emitovanja programa) izrečena je Hepi televiziji aprila 2015. zbog rijalitija „Parovi“.
Iako je ova, kao i druge stanice sa nacionalnom frekvencijom, i posle ove mere nastavila da emituje podjednako štetan i neprikladan program, regulatorno telo se nije opredelilo za oštrije sankcije, već je ponovo izreklo samo meru upozorenja.
Nespremnost REM-a da kao nadležno telo zaštiti prava dece dodatno čudi kada se ima u vidu da Služba za nadzor REM-a pažljivo prati sporne programe i vodi preciznu evidenciju o svakoj izgovorenoj reči. Tako se u izveštajima ove službe, koji se nalaze i na veb-strani REM-a, mogu naći transkripti puni vulgarnih dijaloga iz rijaliti programa emitovanih u vreme kada se pred TVekranima nalaze i deca.
Pogledati: Rijaliti TV programi – Izveštaj Službe za nadzor i analizu, jul 2015. (str. 50 do 106 – transkripti rijaliti emisija).
Iz objavljenih izveštaja i analiza REM-a, kao i na osnovu drugih dostupnih dokumenta, evidentno je da je regulator u potpunosti svestan stepena u kome emiteri krše kako prava dece i maloletnika, tako i pravila postojeće audiovizuelne regulative, ali i pored toga ne preduzima potrebne mere.
Zašto domaće regulatorno telo od svog osnivanja ispoljava toliku „nemoć“ u zaštiti prava dece od štetnih medijskih sadržaja pitanje je za sve prošle i sadašnje članove Saveta. Nemar? Neznanje? Zaštita nečijih interesa?
Zaštita televizija koje prenose skup SNS-a
Nesavesnost u zaštiti dece od štetnih medijskih sadržaja samo je jedan od primera lošeg rada REM-a. Nažalost, ima ih još. Samo u poslednje vreme, Savet REM-a doneo je nekoliko problematičnih odluka. Izbegao je sankcionisanje televizija koje su, suprotno zakonskoj zabrani, prenosile skup SNS-a. I to je učinio tako što je na istoj sednici utvrdio da Kodeks ponašanja emitera (iz 2007) nije više na snazi jer je više od godinu dana ranije donet novi Zakon o elektronskim medijima! U Kodeksu koji je ovim „dovitljivim“ manevrom prestao da važi eksplicitno se zabranjuje oglašavanje skupova političkih organizacija van predizborne kampanje.
Dalje, po mnogim mišljenjima sporan je i postupak izbora članova UO RTS-a, koje je regulatorno telo biralo početkom ove godine. Takođe, REM se još nije oglasio povodom uznemirujućeg programa nacionalne televizije koja je u svojim emisijama širila vesti o državnom udaru.
Spisak „neuspelih“ poduhvata i problematičnih odluka ovog tela još je duži – setimo se samo kontroverznih odluka u vreme dodele frekvencija 2006. i 2014. godine. Imajući u vidu već pomenuto donošenje neefikasne regulative, neadekvatnu kontrolu emitera, nerazvijen sistem za postupanje po pritužbama gledalaca, uzdržavanje od sprovođenja pojedinih nadležnosti, ne čudi što percepcija javnosti o radu ovog regulatornog tela nije na zavidnom nivou. I što se često dovodi u pitanje operativna nezavisnost ovog tela, tj. nezavisnost od bilo kakvih spoljnih uticaja.
Jer ako svoj posao medijskog regulatora od početka ne obavlja savesno i kompetentno, ako ne štiti javni interes, ljudsko dostojanstvo i prava građana, neminovno se nameće pitanje čije interese u stvari štiti ovo telo.
Šta vi mislite? Čije interese štiti Savet Regulatornog tela za elektronske medije?
