Poznata novinarka nekadašnjih kultnih debatnih emisija Studija B s početka devedestih a sada urednica nezavisne TV produkcije Mreža i profesorka TV novinarstva na FPN Lila Radonjić u intevrjuu RSE govori o urušenom novinarstvu u Srbiji danas, privatizaciji medija za koje je naivno verovala da će biti šansa da dospeju u ruke novinara, poredi stepen slobode medija u Miloševićevo vreme sa današnjim, iznosi sličnosti i razlike u odnosu prema medijima sadašnjeg političkog vođe premijera Vučića i ondašnjeg predsednika Miloševića. Lila Radonjić kaže da, umesto tehničkih veština TV novinarstva, studentima u fokus stavlja etička pitanja, uči ih na nepristajanje, na pobunu.
RSE: Vlasništvo lista Politika niko ne zna – ni Savet za korupciju, ni premijer, ni ministri, a Kurir ga kupuje. Tvoj komentar?
Radonjić: Ne znam ni ja, a sa pažnjom pratim izjave svih ovih koje si pomenula. Juče je i ministar privrede, u čijoj je direktnoj nadležnosti privatizacija tako ozbiljnih firmi kao što je Politika, rekao da ne zna u čemu je stvar. Ja mislim da je Kurir kupio Politiku. Meni se čini da je ta stvar završena.
RSE: Uredništvo Politike je tražilo od Vlade da ispita ko finansijski i politički stoji iza te kupovine.
Radonjić: Uredništvo je otkrilo neki centar političko-privredne moći koji stoji iza te priče o kupovini Politike, ali nama nije navelo imena članova tog centra. Očekujem da to saznamo uskoro.
RSE: Ti i grupa novinara, koja je radila na Studiju B devedesetih godina, tvrdite da je Studio B već privatizovan?
Radonjić: Tako je. Mi smo već privatizovani devedesete po Zakonu Ante Markovića. Privatizovane su mnoge firme u zemlji, a i mediji, recimo Novosti. Nas 86 iz Studija B smo bili vlasnici tri godine. Onda se neko dosetio da je to opasno i poništio privatizaciju, sa formulom da je to nedozvoljeno. Mi smo, bez obzira na to, već otplatili kompletno sve. Dali pare i platili svoje akcije, koje su i dan danas u Studiju B. Pošto nam ne daju da budemo vlasnici, mi tražimo da nam vrate pare. To je na sudu. Mislim da u novembru imamo još jedno suđenje – eto koliko dugo to suđenje traje. Studio B priznaje da nam duguje novac, a da li će priznati novi vlasnici i kako, videćemo. Spremni smo da idemo do Strazbura, da, ako već ne možemo da vratimo vlasništvo, barem vratimo uložene pare.
RSE: Znači da ste od vlasništva odustali?
Radonjić: To je neizvodljivo. Tako su nam rekli mnogi kojima smo se obratili. Vrhovni sud je na žalost doneo takvu odluku, koja je teško poništiva, osim u slučaju ako nađemo neki novi dokaz ko i kako je naredio poništenje privatizacije. Na žalost, oni koji imaju takve dokaze, nisu uopšte solidarni sa nama.
RSE: Šta će uopšte ostati na medijskoj sceni Srbije posle ovog procesa privatizacije, ako Kurir kupuje Politiku, a neki Radojica pokupova gomilu lokalnih medija, uključujući i RTV Pančevo?
Radonjić: Mi smo se toliko radovali toj privatizaciji, naivno uvereni da će do medija doći novinari. Međutim, desilo se nešto sasvim suprotno. Iz medija se isteruju novinari, a dolaze pekari i ne znam koji majstori, koji ne znam kakvim parama dolaze do najznačajnijih medija, posebno lokalnih. Mislim da će mediji biti u teškoj situaciji i da će se to pretvoriti u propagandne mašine pred lokalne izbore, a potom u neke komercijalne niskokvalitetne programe.
RSE: Da li se slažeš sa onima koji kažu da je medijska slika danas gora nego u vreme Slobodana Miloševića?
Radonjić: Teško mi je da verujem da je gora. Mislim da je mnogo drugačija, ali čini mi se da možemo praviti paralele sa tim vremenom. Milošević je kontrolisao medije maksimalno, jedino što nije bio gladan medija on lično. Danas imamo situaciju i kontrole i jedne nenormalne lične gladi za medijima, čemu svakodnevno prisustvujemo. Bilo je za vreme Miloševića upada naoružanih jedinica u medijske kuće, raznih dobrovoljnih brigada i gardi i teških situacija, a danas imamo nešto perfidniju kontrolu.
RSE: Aleksandar Vučić se ipak žali na to da, i njega i njegovu porodicu, prozivaju mediji. Vrlo često iznosi primere šta se o njemu piše.
Radonjić: Mislim da on ima pravo da se žali, pošto je on na izvestan način opsednut medijima. On želi samo dobru informaciju i pohvalu za ono što radi. Svaku kritiku je doživeo kao napad. Nikada ne kao nešto što bi moglo da se razmotri i eventualno uvaži. Mislim da odavno nismo videli tu količinu prisutnosti jednog premijera u medijima kao danas, koliko je Vučić prisutan u svim medijima.
RSE: Da li se nekada događalo da sve televizije nacionalnih i regionalnih frekvencija prenose neku press konferenciju ili sednicu Vlade, a da nije u pitanju objavljivanje rata?
Radonjić: Naravno da se to nikada nije događalo. Događa se da konferencija za štampu dnevno čak imate i po dve, sa različitim temama. I tu je razlika između devedesetih, to jeste Slobodana Miloševića i Vučića. Milošević je kontrolisao medije, ali nije se slikao, bežao je, nije davao intervjue, nije hteo da učestvuje u debatama i dijalozima. Vučić je gladan medija i on apsolutno kontroliše svaki rejting koji neka televizija ili emisija prati.
RSE: Kada bi neko hteo u budućnosti da vidi kakva je to Srbija bila 2015. godine i kada bi pogledao medije i sliku koju su oni donosili, da li bi to bila realna slika života u Srbiji?
Radonjić: Možda bi realitiji bili realna slika Srbije. Sve van toga suPotemkinova sela. Gradi se, otvara se, zapošljava, dele veće plate i penzije, ulazi u EU i tako dalje. To su svakodnevni prilozi naših medija i naše štampe. Sa druge strane imamo jednu situaciju u kojoj ljudi nemaju posla, ne mogu da kupe i da plate sebi struju i grejanje, hranu, školu, mladi odlaze. To se u našim medijima ne vidi.
RSE: Ti predaješ studentima novinarstvo. Šta mladi ljudi, koji hoće da se bave novinarstvom, treba da znaju i u koje medije ih ti upućuješ, za koje medije ih spremaš?
Radonjić: Spremam ih, uverena da još uvek ima smisla baviti se novinarstvom, sa izvesnim žarom koji oni prepoznaju pa me pitaju – odakle još ta energija da preporučujem tu profesiju. Mislim da smo jedno vreme, u odnosu na svet, bili u zaostatku po pitanju veština. Učili smo studente kako se barata kamerom, ovim ili onim programom na kompjuteru, a došlo je vreme da opet veštine zamenimo etičkim pitanjima. Mislim da je sada vrlo važno da studentima i mladim ljudima, koji ulaze u ovu profesiju, kažemo da se ne plaše, da profesionalno gledaju na stvari, da se ne stide toga i da hrabro donose svoje odluke. Nije strašno ostati bez posla, to smo svi prošli. Sačuvati neku vrstu integriteta jeste važno za novinarstvo, kao i sačuvati znanja koja imate u bilo kom obliku.
RSE: Ako tako etički opremljen mlad čovek ode u medije, kako će proći?
Radonjić: Jako loše. Biće teško mladim ljudima, ali mislim da je nužno da pruže otpor. Ko će, ako neće oni. I mi smo u teškom vremenu, tokom devedesetih, pružali otpor, ostajali bez posla, trpeli smene i previranja, različite situacije. Nekada mi se činilo da kad zaista jednom napravite izbor da ste za pravu stvar, onda nemate problem da na sledećoj raskrsnici uradite isto. U samim redakcijama ljudi moraju da odbiju da govore laži. Pogledajte kako nekada izgledaju vesti na ružičastim i ostalim televizijama. Pitate se – da li onaj koji ih čita ide kući i gleda roditeljima u oči? Tu vrstu pobune, da kaže da to neće, to je previše prljavo, moraju da izvedu mladi ljudi.
RSE: Ako hoćeš da saznaš šta Vučić planira, šta misli o nekim stvarima, šta smera ovom narodu, koju gledaš televiziju i koje novine čitaš?
Radonjić: Moram da gledam Pink. Premijer je rekao da će 15. ili 16. odlučiti hoće li biti izbora ili ne. Mi moramo ipak čekati da to saznamo, pošto će nam to saopštiti na televiziji Pink u specijalnoj emisiji 18. oktobra. Ono što je još kuriozitet, u toj emisiji će se pojaviti Šešelj sa pitanjima premijeru. Vidimo, ne samo rehabilitaciju Šešelja, njegove politike i njegovog govora, nego i neku vrstu aktivnog delovanja da se Šešelj vrati u politiku i u parlament.
RSE: Kada Informer ismejava predsednika Nikolića, da li je to naručen tekst?
Radonjić: Mnoge tekstove razumem kao naručene tekstove i kao neku vrstu poruka koje dolaze iz centara moći. Jednostavno mi se čini da je spinovanje, puštanje u javnost i etar različitih informacija, poluinformacija, dezinformacija, potpuno osvojilo medije i da su mediji na to pristali. Recimo i ova priča o prisluškivanju, jedan je od dobrih primera kako treba analizirati i gledati šta se radi. „Pajtić neće na poligra“, kao da je poligraf neko sveto mesto. Što nije poligraf primenjivan na suđenju u Hagu? Suđenja ne bi trajala tako dugo. Priključili bi one koji su optuženi da kažu šta je istina, šta je laž i završili posao. Nije poligraf tako sveto mesto, kao što se predstavlja našoj javnosti. Vidimo kako se teze obrću. Mi iz ovog slučaja saznajemo da tamo u SAD-u, kod Bajdena, Vučić ima neko pismo kongresmena ili već ne znam koga. To bez ovog slučaja ne bi znali. Ne bi znali za upozorenje da u Srbiji, i danas, bez obzira što se ova Vlada zaklinjala u poštenje, ima korupcije ili pokušaja korupcije, potpuno svejedno. Kao što vrlo često, evo i sada, događaji iz Brisela nas opominju da mi znamo samo interpretaciju događaja sa naše strane. Mi ne vidimo drugu stranu. To nije novinarstvo koje želimo.
RSE: Koju televizijsku ili radio emisiju ne propuštaš?
Radonjić: Prošlo je tačno godinu dana otkako je skinut Utisak nedelje, koji je bio dobra emisija, ne samo zbog produkcijske kuće Mreža. Nikada je nisam propuštala. Zamenu za takvu emisiju nismo dobili. Danas skoro da nema emisije koju pratim. Gledam sve vesti i mislim da je to dovoljno da budem informisana maksimalno, ali skoro da nema emisije koja me na taj način vezuje.
RSE: Da li gledaš i slušaš program svoje bivše kuće Studija B?
Radonjić: Vrlo retko. Studio B jedan je poligon gde su se isprobale sve vlasti. Prvo je uvek Studio B bio meta onih koji osvoje novu vlast. Mi smo to nekada analizirali i gledali, bila je soba radikala, soba socijalista, soba SPO-vaca, soba demokrata i tako dalje. Kako ko dođe na vlast, tako ta soba proradi. Direktan politički uticaj je vrlo često bio najvidljiviji preko samog Studija B. Danas se na žalost Studio B pretvorio u „Beograd na vodi.“ Studio B na vodi“ neki novi imidž, koji je potpuno neprepoznatljiv u odnosu na ono što je nekada bio.
RSE: Još jedna medijska kuća, koja je bila simbol devedesetih godina i otpora Miloševiću, B92, je praktično nestala. Evo, i Brankica Stanković sa svojim Insajderom odlazi iz te kuće. Zašto je i ta kuća morala da bude uništena?
Radonjić: Uništeno je svako sećanje. Mi prisustvujemo jednom brisanju sećanja na devedesete i na ove godine koje su prošle od onda. Pokušaj da se nešto od onoga što se dešavalo zapamti, kao i uloge koje su današnji lideri imali u periodu kada su se najstrašnije stvari dešavale ovde, postaje sve uspešniji jer nestaju mediji koji su sećanja na to čuvali. Brišu se i simboli tog vremena.
Nisu to bili samo simboli opozicionog novinarstva, već simboli otvorenog, hrabrog novinarstva. Simboli medija koji su, bez obzira na posledice, i u svim uslovima, pokušavali da rade svoj posao i pokažu ljudima šta se događa. To nestaje.
Za to odgovornost snose, ne samo današnja vlast, premijer i tako dalje, nego i mnogi drugi koji su u samom mediju B92 pristali da jedan radio izgubi svoj identitet. Umesto onog imena, kojeg smo svi znali i celom svetu pominjali, B92, imate nekakav Play ili nešto slično. Zaista je to nemoralno i neprihvatljivo u svakom pogledu. To je nešto što se može reći i za Studio B i za B92. To su zaista simboli otpora ondašnjoj bedi, ratu, stradanjima i najstrašnijim događajima koji su nas držali. U tom otporu današnji vladari nikako nisu učestvovali, nego nam čak hrabro kažu kako nisu prepoznali da je pao Berlinski zid i da se zbog toga izvinjavaju što smo izgubili tolike godine i decenije. Mislim da svi zajedno treba da se stimo šta je ko radio i kako je prošao.
RSE: Prateći kako se u medijima piše i govori o knjizi memoara Mirjane Marković, uključujući naravno i RTS, da li misliš da je u pitanju proces rehabilitacije te ličnosti i cele porodice?
Radonjić: To jeste proces rehabilitacije Mire Marković, njene porodice i politike koja je tada vođena. Mislim da je objavljivanje njenih memoara jedan potez koji je usmeren baš ka tome da se to vreme rehabilituje, a da se ponovo na dnevni red stave uloge Đinđića, 5. oktobra, demokratske opozicije Srbije i svega što je to pratilo.
RSE: Da li onda stoji teza da se ova ekipa iz devedesetih, koja je danas na vlasti, suštinski promenila i da je napravila otklon od devedesetih? Ili se u suštini rehabilituje to vreme, taj vrednosni sistem i taj rat koji je vodio Slobodan Milošević, što mislim da je veoma važno.
Radonjić: Ne znam koliko je moguće promeniti se toliko drastično. Ne verujem da bi neki ljudi iz devedesetih, koji su bili za miroljubivu politiku ili savez suverenih držav, ili bilo koju kombinaciju koja se tada nudila i koja je bila zamena za rat, sada bili za projekat Karlovac-Karlobag-Virovitica. Da li su moguće tako velike i radikalne promene?
Nisam sigurna, a posebno sada, kada vidim ove događaje iz Brisela. Svi smo znali, bar oni koji čitaju novine i prate politiku toliko godina, da „I Evropa i Kosovo“, što je bila Tadićeva politika, nije moguća. To su znali i Vučić I Dačići svi pregovarači koji su vodili razgovore u Briselu. Ovo što se sada dešava nije nikakvo iznenađenje. To je samo pokušaj da se još jedan poraz pretvori u pobedu.
Danas postoje izjave tipa da možemo očekivati građanski rat, kaže predsednik države zaprepašćenom stanovništvu. Ko bi taj rat vodio? Između koga bi bio građanski rat? Odakle ta ideja? Vidite jednu situaciju u kojoj se ponovo manipuliše informacijama i pravi neka vrsta procene, da su papiri iz Brisela „grozni i jezivi“ i da će se pre podneti ostavka na mesto premijera, nego zameriti Nemcima. To je jedna potpuno lična projekcija.
Tako da mislim da je nemoguća promena jer kad-tad dođeš na ono što jesi. U suštini, nemoguće je izbeći pitanje koje ti se postavlja, kao što je današnje o Kosovu i Briselu.
Poznata novinarka nekadašnjih kultnih debatnih emisija Studija B s početka devedestih a sada urednica nezavisne TV produkcije Mreža i profesorka TV novinarstva na FPN Lila Radonjić u intevrjuu RSE govori o urušenom novinarstvu u Srbiji danas, privatizaciji medija za koje je naivno verovala da će biti šansa da dospeju u ruke novinara, poredi stepen slobode medija uMiloševićevo vreme sa današnjim, iznosi sličnosti i razlike u odnosu prema medijima sadašnjeg političkog vođe premijera Vučića i ondašnjeg predsednika Miloševića. Lila Radonjić kaže da, umesto tehničkih veština TV novinarstva, studentima u fokus stavlja etička pitanja, uči ih na nepristajanje, na pobunu.
